Zetski dom

Antipozorištem za Brehtom

OPERA ZA TRI GROŠA – prema delu Bertolta Brehta i Kurta Vajla – autorski projekt reditelja Tomija Janežiča – koprodukcija KRALJEVSKO POZORIŠTE ZETSKI DOM, Cetinje, Crna Gora i SRPSKO NARODNO POZORIŠTE, Novi Sad – subota, 4.oktobar 2014.

ANTIPOZORIŠTEM ZA BREHTOM

Celog života veliki pesnik i pozorišni poslenik, Bertolt Breht, pokušavao je da se bori pozorištem protiv najmračnijih sila svog vremena – protiv fašizma i nacizma, protiv eksploatacije radnika, protiv licemerja i društvenog kukavičluka tihe, inertne većine – malogradjanskog duha opšte amnestije, kolaboracije i korupcije duha i društvenih mehanizama. Mnogo je pozorišnih tekstova napisao, mnogo predstava izrežirao, mnogo teoretskih rasprava o dometu, cilju, smislu i učinku pozorišta i poezije, o moralu umetnika i formama delovanja, okupljanja, promenama koje se moraju desiti posle gledanja jedne, ili više predstava novog – aktivističkog i pobunjeničkog pozorišta. Brehtove teme su bile uvek vezane za neposrednu stvarnost – za borbu napaćenog i eksploatisanog, poniženog čoveka – radnika, umetnika, naučnika, vojnika, žalosnika koji otplaćuje dugove mnoćnika, a da se sam nije ni zadužio niti je imao ikakve koristi od kapitala čije je debele kamate plaćao životom, radom, ropstvom i poniženjem. Tragajući za temama pobune protiv eksploatacije, pre svega radnika koji skapavaju u rudnicima i truju se po topionicama, ginu od djuladi, umiru od gladi i bolesti…našao je delo Džona Geja – PROSJAČKA OPERA i u saradnji sa velikim kompozitorom Kurtom Vajlom, napisao je i ežirao delo primenjene pozorišne poezije, koje su više puta u istoriji radili najveći svetski reditelji. U razmišljanju o angažovanom pozorištu, PROSJAČKA ili OPERA ZA TRI GROŠA, postrala je kao neka vrsta biblije borbe za pravednije društvo, borbe protiv neravnopravnosti i eksploatacije, a u stilskom smislu, pored znamenite MAJKE HRABROST – postala je neka vrsta legitimacije Brehtovog pozorišnog izraza dovedenog do vrhunca.

U ovoj nazovi-operi, sve je stavljeno u pitanje. Pre svega, duštveni moral parizitske buržoaske klase – licemerno ćudoredje, ponižavajuća poslušnost i dobrovoljno služenje ciljevima eksploatatora. Šta je ubistvo jednog čoveka, prema ZAPOŠLJAVANJU jednog čoveka? I šta je pljačka jedne banke prema OTVARANJUA jedne banke?…U smislu društvenog kruga eksploatacije i poniženja čoveka. To su ključne rečenice koje predstavljaju moralnu poziciju PROSJAČKE OPERE. Kradja siromaha od bogatog – ne može da bude zločin veći od onog zločina koji su ti bogati već izvršili nad siromašnima, da bi ih držali u tom siromaštvu, bedi, zavisnosti – eksploatisane i zatočene. Dakle – Breht polemiše – stavlja u pitanje celokupni gradjanski, kapitalistički moral, zakone, običaje, sistem sudstva i odredjivanja pozicije krivice i pravednosti, jer smatra da je taj kompleks društvenih odnosa, koji štiti buržoaska država, u osnovi postavljen tako da stvara i podržava nasilje bogatih nad siromašnima. Sve što Breht propagira i za šta se bori je – dsa se taj sisitem uvreženih odnosa i morala i politike, pravde i zločina…iz osnova preispita i PROMENI. Smatrao je da se i pozorištem, možda baš najviše pozorištem – zajedničkim iskustvom ponovnog sagledavanja stvarnosti, stručno preoblikovane u predstavi – može trajno uspostaviti duh borbenosti i pobune, da se mogu formorati idejne i političke zamisli i da se može provežbati praksa REVOLUCIJE, kojom će iz osnove, u srcu Evrope, kolevke kapitalizma, promeniti ponižavajuća društvena struktura.

Posjačka opera je priča o društveno odbačenim individuama, udruženim ili usamljenim – o prosjacima i prostitutkama, ljudima sa dna i to priča o njnihovim stvarnim karakterima, sa svim manama i krvavim zlodelima, ali to je priča o njnihovom jedinom IZLAZU iz ponižavajućih okolnosti u kojima žive, okolnostima u koje ih gura strukturisani sistem eksploatacije i obeščašćenja, protiv koga se oni bore onako kako znaju i umeju – svim srcem i znanjem, talentom za prevaru i nasilje, snagom intuicije i motivom za preživljavanje, brišući moralne barijere koje im postavlja društvo, uprljano suštinskim licemerjem kapitalističke eksploatacije, koja se ušančila u zakone i običaje, u pravila svakodnevnog ponašanja, u moralne postulate i u rečnik i emotivni sklop komunikacije.

Hrabri reditelj Tomi Janžič, prišao je Brehtovom delu OPERA ZA TRI GROŠA sasvim kritički – i prema dramskom materijalu i prema vremenu u kome je delo nastalo i prema vremenu sadašnjem i – naročito prema pozorištu, kao aktivističkoj formuli pobune, koju je Breht tražio i nalazio u svojim delima, pa i u ovoj operi. Umesto da verno sledi, sliku po sliku, ariju po ariju, song po song, karakter po karakter…Brehtov predložak, Tomi Janežič je prišao problemu od početka. Postavio je pitanje – DOKLE će svet biti ustrojen tako kako je ustrojen – da jedni rade a drugi uživaju, da jedni gladuju a drugi se razbacuju bogatstvom, da jedni ginu na ratištima, da bi drugo uživali u plodovima njihove nevino prolivene krvi?….Zatim je napravio studiju pristupa pozorišnom dometu kritičkog dela. Počeo je diskusiju sa formom pozorišta i zaključio da sam čin estetizovanja, postaje čin korupcije umetnošću i služenje toj istoj politici protiv koje se pravi predstava – protest. Zato je krenuo u destrukciju – dekompozicviju stila i u nagomilavanje preokreta. Sve je poprimilo oblik raznovrsne igrarije, cirkusijade, uličnog pozorišta, poigravanja sa diletatntizmom, veselo-gorke ironije života i samoironije umetnosti. Zato i sam Janežič, kao aktivni komentator i učesnik predstave, dok vodi publiku kroz svoje namere pobunjeničkog ismevanja sisitema zločina i kazne, prevare i nemorala….kaže skoro na samom početku predstave – ovo će biti dugačka predstava i mi ne želimo da vam bude lepo dok je kledate, nego da se zajedno sa nama mučite, dok prolazimo kroz teške probleme u kojima poniženi i eksploatisani radnik-prosjak danas i uvek živi! I tako je i bilo – cela operska priča ispričana je složeno, sagledana sa više strana, razudjeno, razgranato, mučno, ali i veselo – u trijumfu nad zamkama licemerja i u udruštvu i u pozorištu.

Glumci – i sa Cetinja i iz Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada – nenadmašni Boris Isaković i Jasna Djuričić, kao bračni par Pičam, pre svega, ali i mlada Karmen Bardak, kao njihova kćerka udavača, zatim Srdjan Grahovac kao legendarni arhi-kriminalac Meki Meser, kao i gošća iz Nemačke Geno Lehner i svi drugi – naročito mladi glumci, glumice i pevači i pevačice – ušli su u svet jednog slobodnog i novog pozorišta – antipozorišta, koje treba da nas probudi iz letargije i ZAISTA nas upozori na sve okolnosti u kojima živimo i protiv kojih se moramo – KONAČNO pobuniti. Pet sati traje ova predstava, kao neki igrajući, putujući praznik začikavanja – pažnje, mišljenja, uobrazilje, nazora…sve je u pokretu – predstava se igra u tri različita prostora, sa raznolikim žanrovskim odredjenjima – od ulične fešte, preko izrazitog kabarea iz Berlina 20-tih godina prošlog veka, do ambijenta sarkastično organizovane, ogromne pozorišne scene i sale. Scene se redjaju i vreme se nagomilava – iskustvima, promenama raspoloženja, duhovitim obrtima i bolnim, oporim dokumentima svetskog poraza čovečnosti, praćenog kroz istroiju i prikazanog drastično i okrutno. Zaista – nije nam bilo PRIJATNO! Bilo je mučno, ali i poučno – i možda zaista sasvim u duhu osveženog i osvešćenog Bertolta Brehta – ne kao neki njegov spomenik, nego kao neki produđeni, iskreni, duboko promišljeni…nastavak njegovog dela – koliko god se to može u jednom pozorištu, sa svim ograničenjima, ali i uprkos njima. Bravo!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – utorak – 7.oktobar 2014.

Leave A Reply: