Zetski dom

Ovce, jaja, fleke i Breht

Bertold Breht, Kurt Vajl / „Opera za tri groša”, režija Tomi Janežič, koprodukcija Kraljevsko pozorište Zetski dom, Cetinje i Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

„Opera za tri groša” (1928) je muzička drama Bertolda Brehta čija se radnja dešava u viktorijanskom Londonu, u miljeu razbojnika i prosjaka, koji se prikazuje kao normalan, bez negativnog predznaka. Breht kategorički tvrdi da je čovek loš i da je kriminal osnova odnosa među ljudima, dok je policija povezana sa kriminalcima. No, on istovremeno izražava osudu takvih odnosa, kroz ironiju, stilizaciju i efekte otuđenja.

(Auto)ironija i distanca su ključno prisutni u trodelnoj predstavi „Opera za tri groša” Tomija Janežiča, koja traje više od pet sati. Reč je o događaju u kojem učestvuje publika, ali i reditelj koji vodi izvođenje kao da je reč o probi. Prvi deo predstave je eksplicitno postavljen kao proba – Boris Isaković (Džonatan Pičam) i Jasna Đuričić (Silija Pičam) jednolično govore Brehtov tekst u mikrofon, prekidajući tok da bi uopšteno komentarisali status publike u pozorištu, prirodu glume itd. Uključuje se tu i Janežič, diskutujući o današnjim značenjima Brehtove drame, i napominjući više puta da „ovo nije Breht”, čime se postiže Brehtov V-efekat (otuđenja).

Tema relacija između teatra i života, odnosno autorefleksivno postavljanje situacije „pozorišta u pozorištu”, redovno prisutno u Janežičevim predstavama, ovde je implicitno opravdano zato što je reč o inscenaciji Brehtovog dela. Breht je autor čiji se uticaj najviše vezuje za teorije o epskom pozorištu. Janežičevo postavljanje prvog dela predstave u tako otvorenom, probnom obliku, izazovno je polazište za (samo)analizu, ključnu u Brehtovoj epskoj teoriji i praksi. Scenska radnja u tom prvom delu je zato vrlo disperzivna, prepuna savremenih referenci iz popularne kulture, što odgovara piščevim afinitetima. Uključeni su dokumentarni audio snimci koji predstavljaju Brehtove teme siromaštva i društvene samilosti u današnjem kontekstu (humanitarni apel Sergeja Trifunovića), kao i stilski neprikladno emitovanje ljigavih pesama iz osamdesetih godina, namenjenih da pomognu gladnima u Africi, „We Are the World” i „Do They Know it’s Christmas”. Na taj način se jedna od glavnih tema predstave, društveni odnos prema siromaštvu, ironično, problematizujuće tretira.

Janežičeva predstava ima vrlo složenu, postdramsku strukturu, ona je mjuzikl i antimjuzikl (dirigent Žarko Prinčič), drama i kabare, opera i performans, sa začinima teatra senki i cirkusa (na sceni je i živa ovca). Publika se stalno uvlači u igru, ne ostavlja se pasivnom, što je takođe u punom skladu sa Brehtovim zamislima o epskom teatru. Na primer, u prvom delu dobijamo tekst songa „Svako zlo sa zlim se uvek plaća” koji pevamo horski. Kasnije nam glumci daju i jaja, ako hoćemo da ih njima gađamo, u slučaju nezadovoljstva – pojedini gledaoci su iskoristili priliku i uspeli da pogode glumicu Karmen Bardak (Poli Pičam), ostavljajući joj fleku na venčanici. U drugom, kabaretskom delu predstave, gde svi sedimo za stolovima, posluženi hranom (ovčetinom) i pićem, interaktivno smo zabavljeni zavodljivim songovima, a istovremeno i edukovani, putem video projekcija koje utvrđuju kontekst nastajanja Brehtove drame, uspon nacizma i dolazak Hitlera na vlast. U ovom delu možda najjače oživljava Brehtova tvrdnja da „teatar ostaje teatar i kada je didaktički, i ukoliko je on dobar teatar, on je i zabavan”.

Prvi deo se igra na hinterbini, u musavom pozorišnom magacinu, zatrpanom dekorom, gde je publika zgurana na klupama, što odgovara radnji drame koja se tu dešava u Pičamovom londonskom domu, stecištu secikesa. Izbor kabaretskog prostora u drugom delu takođe ima opravdanje u tekstu drame, jer se tu događaji odigravaju u bordelu gde se zapetljavaju odnosi između Mekija Noža (Srđan Grahovac), i njegovih sadašnjih i bivših žena, Poli, Dženi (Geno Lehner), Lusi (Julija Milačić). Treći segment se izvodi normalno na sceni, publika je smeštena na uobičajenim sedištima sale „Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta, što je značenjski takođe opravdano jer tu dolazi do teatralizovanog raspleta, subverzivnog hepi-enda.

Kroz vrhovno oslobađanje i nagrađivanje kriminalca Mekija Noža, sistemsku afirmaciju očigledno problematičnih vrednosti, gledalac predstave se usmerava na temeljno preispitivanje svojih uverenja, što je neosporan vid društvenog angažmana. A Brehtovo zaokružujuće, retoričko pitanje Šta je pljačkanje banke u poređenju sa njenim osnivanjem? u Janežičevoj estetski i idejno vrednoj predstavi posebno drma stubove našeg društva.

Ana Tasić, Politika, 07.10.2014.

Leave A Reply: